Venderstend oduvek beše mirno mesto.
Odisao je izuzetnom sigurnošću, velelepnim viktorijanskim građevinama i arhitekturom devetnaestog veka. Ogromna javorova stabla nalazila su se na svakom koraku, što je gradu davalo posebnu lepotu. Miroljubivi stanovnici činili su ga još lepšim i prijatnijim za život. Poseban ponos ovog mesta isticao se “Svetom Anom” starom viktorijanskom školom koja i danas postoji. Samo retki, izuzetno imućni učenici, sinovi i kćeri bogataša mogli su da je pohađaju.

Tekst se nastavlja ispod reklame


Među njima se nalazim i ja, kćer ne tako imućnih roditelja, devojka koja se svakog dana neprestano svađa sa godinu mlađim bratom i odlična učenica, zaljubljena u viktorijansko doba. Zahvaljujući stečenom uspehu,uspela sam dobiti stipendiju, te postati član najuglednije škole u okolini. Od mene se očekivalo da budem vaspitana,pametna i snalažljiva devojka. Iako većina učenika nije poštovala to pravilo, ja jesam. I ovog puta, koračam trotoarom gazeći suvo jesenje lišće. Prolazi još jedan dan u nizu. Moja prijateljica Lusi neprestano govori o nekom momku čije ime doslovno i ne znam.

smiling man and woman


Pretvaram se da je slušam, iako odlično znam da to nije lepo od mene.
Kada naposletku odlučimo da pređemo ulicu i odemo u poslastičarnicu, Lusi se za sekundu nađe ispred izloga, odlučna u želji da proba tri vrste kolača. Prevrćem očima i osmehujem se, prelazeći ulicu. I sama razmišljam šta ću to da probam. Zaustavlja me glasan zvuk škripanja guma, zbog čega naprasno zastajem. Ispred mene se nađe automobil kojem je falilo svega par centimetara da me okrzne.

Ubrzano dišem, spuštajući šaku na grudi. Kada shvatim da zamalo nisam izgubila život, postajem svesna onoga što se desilo i padam na tlo. Vrata automobila brzo se otvaraju i shvatam da mi se neko približava. Kada podignem glavu uviđam da ispred mene kleči mladić. Spušta šake na moja ramena.”Da li sam te povredio?”

man and woman kissing under the sun



Prvo što primetim jeste njegova svetla kestenjasta kosa i zelene oči. Odeven u crne farmerice i isto tako crnu majicu, odaje utisak misteriozne osobe.
-“Ne…” Nesigurno odmahujem glavom.
“Dobro sam. Savršeno dobro.” Drhtavo mu se obraćam.
Istog trenutka na njegovom licu zaigra osmeh.

Tekst se nastavlja poslije reklame


Na trenutak se zapitam čemu se smeje.”Žao mi je…”
Zarivam zube u donju usnu.
“Houp.”

“Žao mi je što sam te povredio, Houp. Bio sam zamišljen.”
Pomaže mi da se uspravim.

“A ja nisam pazila pri prelasku ulice.” Dozvoljavam sebi da ga radoznalo osmotrim. Odaje utisak savršenog muškarca. Nekoga za poželeti. Samo što naslućujem da se ispod skupocene garderobe, samouverenog izraza lica i pokreta krije nešto mnogo više. Tajnije.

“Uzgred, ja sam Džozef Vajtmor.”
Pružam mu ruku i blago klimam glavom. -“Drago mi je, Džozefe.”

“Houp!”
Oboje se osvrćemo i ugledamo Lusi koja uplašeno trči ka bama.
“Dođavola, Houp. Da li si dobro?”
Privlači me u čvrst zagrljaj.


Prošlo je nekoliko dana od tog čudesnog incidenta. Uprkos svim pokušajima, ne uspevam zaboraviti na te zelene oči, način kojim su me posmatrale. Uzdišem duboko, svesna da sve što je lepo brzo prođe i da nisam dovoljno cenila trenutak. Brojim od jedan do deset, te ulazim u jedan od onih kafića u koje ne treba ulaziti ukoliko ne želite ugledati i onu tamniju stranu života. Međutim, ko mojoj prijateljici Lusi može da sudi?
Kroz par minuta ćemo se sastati u pokušaju da razgovaramo o incidentu na ulici.

half filled wine glass beside half empty clear pint glass


Ne mogu a da se ne pokajem zato što sam došla ranije i što moram sama ući unutra. Otvaram vrata,zaslepljena svetlošću karakterističnom za noćne lokale. Svi koji se nalaze unutra odeveni su u tamnu odeću. Devojke nose suviše kratke haljine i suknjice. Nekoliko trenutaka kasnije, postajem sasvim sigurna da sam jedina koja pije koka-kolu, za razliku od ostalih ljudi koji uživaju u alkoholu. Lusi kasni deset minuta. No, takvo nešto zaista liči na nju.


Neprestano se osvrćem oko sebe. Nikada do sada nisam bila ovde.
Zašto li je dođavola odabrala ovaj kafić? Obaram glavu i razmišljam o “Svetoj Ani”,fakultetu koji želim da upišem… radujem se dolasku kući i spavanju u zagrljaju svog mede Horacija

“Nisam očekivao da ću te videti na ovom mestu.”
Poznat glas.

Naglo podižem glavu i zaprepastim se kada ugledam Džozefa.
Šakama oslonjenim uz površinu stola, radoznalo me posmatra.
Grupa momaka, verujem njegovih prijatelja radoznalo me posmatraju.”Zapravo, nisam ni ja.
Nesigurno sležem ramenima.

“Ali, Lusi kaže…”

“Zaista me ne zanima šta kaže Lusi. Ti me zanimaš, Houp.”
Pogledom pokazuje prijateljima da nastave bez njega. Ne znam šta da mislim. Nje nema već dvadeset minuta. Gotovo da sam sigurna da se neće ni pojaviti.
-“Zašto?”
Zbunjeno ga posmatram.
On sleže ramenima.

“Suviše si nežna za ovo mesto.” Ignoriše moje pitanje.

“Na osnovu čega to zaključuješ?”

“Recimo, po tvom pogledu. Izgledaš poput preplašenog laneta.”
Nisam li to?
-“Mislim da bi bilo dobro da krenem.”
Ubrzo ustajem sa stolice, ali on me vuče za ruku.
Zastajem, zbog čega razmenjujemo uvrnute poglede.
Kao da se oboje nalazimo u čudu.
-“Šta dođavola činiš?” Rastrojeno mu se obratim.

“I ja se pitam.”
Ustaje suviše naglo, povlači me ka sebi i nežno spaja naše usne.
Kada ih razdvoji, oboje suviše brzo dišemo.

“Ne znam čemu se radi, ali žestoko sam opijen tobom, Houp.”

woman sits on the bar

“Ja… ne znam šta da kažem.”
Nešto u meni prelomi se na dva dela. Osećam da ću skrenuti sa puta ukoliko ne učinim to, ukoliko ga ne poljubim. Na samom kraju, učinim to. Previše je hemije između nama. Osećam se tako uplašeno i čini mi se da je on jedina osoba kojoj među svim ovim vukovima mogu verovati. Od te večeri,
prolazili su meseci i ja sam dosta toga morala da naučim i da prihvatim.
Džozef je bio jedan od onih opasnih momaka što noću opsedaju grad.

Imao je prijatelje koje ne bi prodao ni za šta. I što je najvažnije, postao je moja senka. U moju prijateljicu Lusi zaljubio se Lukas, Džozefov prijatelj. Za veoma kratko vreme postali smo jedno. Svugde bismo se pojavljivali zajedno i bilo je divno. Činilo mi se da do ovog vremena nisam živela.
Da je sve bio uvod pred veliku bajku. Moju bajku. Moji roditelji nisu mogli ni pretpostaviti u koga sam se zaljubila i šta sam postala. Ali, nije me briga. Shvatila sam da je samo jedno važno…a to je da Džozef i ja budemo srećni.

Latice belih ruža pružaju se čitavom površinom tla dok koračam ka jednoj od soba Džozefovog doma.

Kuda se one prostiru, tamo koračam i ja. Neprestano se osmehujem, nema od radosti koju osećam. U jednom trenutku, ne znam tačno kojem,
boja latica prelazi u crvenu zbog čega se vragolasto osmehnem.
Kada ukoračim u sobu, zaseni me blaga svetlost poslednjih sunčevih zrakova. Vrata terase su otvorena i pruža se divan pogled na horizont ali i jezero koje se nalazi u blizini Sasvim iznenadno,osetim hladnu površinu zida uz koju sam oslonjena. Džozef zarobljava moje ruke, podiže ih i požudno spaja naše usne. Opijena toplinom, uživam u ukusu njehovih usana u kombinaciji sa vinom.

Oh, nebesa… Tako je divan.
Nedugo zatim, razdvajamo tela i jednostavno moram da se istopim u njegovim prelepim zelenim očima.”Divna si, Houp. Znaš li to?”

“Od kada si ušao u moj život, sve se promenilo Džozefe. Promenio si me na bolje. Pre tebe nisam živela.” Zagnjurila sam lice u njegove grudi, osluškujući duboko disanje koje me smiruje. Obavio je svoje šake oko mojih ramena i neko vreme ćutao.

“Daću sve od sebe da te usrećim i zaštitim. Kada nisam tu, znaš da će Lukas i ostali stajati iza tebe. U redu?”
Naprasno se uplašim.

“Ti ćeš uvek biti tu. Zar ne?”
Osmehnuo se.

“Naravno, budalice. Samo… želeo sam da znaš.”
Odvodi me do stola, te nekoliko trenutaka kasnije zadovoljno pijemo belo vino. U jednom trenutku, on pruža šaku ka meni i poigrava se pramenovima moje kose. Na kraju, privuče me sebi i ja ga čvrsto zagrlim.
Usnama dodirujem njegovo čelo. Za tren oka nadvije se nad mene, posmatrajući me suviše predatorski. Ne prođe dosta vremena kada osetim ukus njegovih usana. Spajamo tela, plešući uz sopstvenu muziku.
Džozef povremeno zastaje i zaljubljeno me posmatra.

“Volim te.”
Prošapuće na moje uho.

Tekst se nastavlja poslije reklame:


“Zavoleo sam te još prvog dana.”
Spuštam šake na njegove obraze i osmehujem mu se.

“Želim da se ovo nikada ne završi.”

“I neće, najdraža.” Tada po drugi put zaplešemo uz sopstvenu muziku.
Šakama prelazi preko svih površina mog tela, čini da postanemo jedno.
Uzdišemo, šapućemo i govorimo na samo sebi poznatom jeziku. Kada po poslednji put spojim naše usne i dozvolim mu da se sruši pokraj mene,
obećam sebi da ću od sada ceniti svaki trenutak sreće.

Želim da svaki trenutak proveden sa Džozefom sačuvam u beskraju.”Jednog dana…”
Uzdahnuo je.

“Kada budeš dovoljno zrela. Uzeću te sebi za ženu, Huop.”
Ostavila sam poljubac u uglu njegovih usana.

“Sa tobom bih i na kraj sveta, Džozefe.”

“Uvek i zauvek.”
Zaspao je u mom krilu.

Uzdišem duboko, te nervozno odlazim u svoju sobu. Koliko god pokušavala, nikada neću zaboraviti prezrivi pogled svojih roditelja, ozlojeđenih nakon saznanja da se odavno nalazim u ljubavnoj vezi sa Džozefom Vajtmorom.
Ne razumem, niti želim da razumem zašto ne shvataju da sam zavolela, da pre njega nisam živela.

Svima je bilo jasno. Neću ga napustiti makar umrla. Zatvaram oči, željno zamišljajući gotovo opipljive trenutke nas dvoje. On usnama prelazi preko moje kože. Ljubi me. I ja sam srećna. Samo što me iz sanjarenja budi udaranje kamenčića o prozor. Ustajem i koračam, očekujući Lusi koja želi da se iskradem. Samo što ugledam Lukasa koji mi šakama pokazuje da otvorim prozor, što naposletku i učinim.

“Oh, hvala nebesima, to si ti Houp.”
Primećujem vidno olakšanje u njegovom pogledu.

“Da li je sve u redu, Lukas? Suviše je kasno.”
Prekrštam ruke.

“Moraš da pođeš sa mnom.”

“Zašto?”
Radoznalo izvijam obrve.

“Lusi i ja želimo nešto da ti saopštimo. Shvataš?”
Klimam glavom i navlačim duks. Postaje veoma hladno.
Naročito noću. Zahvaljujući svojoj prijateljici koja me je naučila da se iskradam,savršeno spretno izlazim kroz prozor i krećem sa Lukasom.

“Šta se desilo?”
On me pogleda, donekle slomljeno.
-“Ovoga puta budi strpljiva. Molim te, Houp.”
Ne odgovorim mu ništa. Kroz nekoliko minuta nađemo se u Džozefovoj kući. Kada me ugleda, Lusi gotovo trči ka meni i prihvata me u čvrst zagrljaj.

a woman holds her hands over her face

“Jedina…”
-“Plašite me. Znate li to?” Odvajam se od nje.
Pružila mi je čašu soka od pomorandže čiji sadržaj umorna od pešačenja ispijem odmah. Ne mogu, a da ne primetim suviše gorak ukus u ustima.
Nešto sa ovim nije u redu. Kao da sadrži lek za smirenje.

“U redu.”
Lukas je seo nadomak mene i uhvatio me za ruke.

“Ti si jako mlada i čitav život se nalazi pred tobom.”
Osmehnuo se.

“Jednog dana, ovo ćeš pamtiti kao lošu uspomenu.”

“Pređi na stvar.”
Gutam knedlu

Gutam knedlu.
-“Znam da si ga volela. I on je voleo tebe.””Voleo me je? Prokletstvo, Džozef me voli još uvek.”
-“Džozef je mrtav, Houp.”


Neko vreme otuđeno ćutim. Lusi i Lukas me radoznalo posmatraju. Ona plače, a u njegovom pogledu prepoznajem izvesnu tugu.
Prolazim prstima kroz kosu, te odmahujem glavom.

“Ne…” Osmehujem se.
-“Ovo je šala. Prokleto neslana šala.” Ustajem i koračam prostorijom.
-“Pokušavate da me uplašite. Zar ne?”
-“Izrešetan je sa tri metka.” Lukas obara glavu.

“Bio je mlad i voleo te je… žao mi je, Houp.”
Istog trenutka, sve prerasta u noćnu moru. Moj košmar.
Padam na kolena, odjednom svesna grube istine. On… nije se javljao čitav dan. Mislila sam da…zar je važno šta sam mislila. On je mrtav. A ja? Moram da ga vidim.

“Gde… gde se on nalazi?”Lukas naprasno obara glavu.
-“Kada bih samo mogao da znam. Saopšteno nam je da su ga ubice sahranile u nekoj šumi, na nepoznatoj lokaciji. Negde gde ga nikada ne možemo pronaći.” Vazduh ispunjava moje grudi. Spuštam šaku na njih i osluškujem otkucaje svog srca koje samo što ne iskoči.
-“Ovo ne može biti istina. Sigurno sanjam. Recite mi da sanjam!”
Lusi me je pomilovala po glavi.

woman leans on wall in white fur jacket docking her head while holding it using her leaf hand

“Ššš.”
Zarivam zube u usnu.

“Biće ti teško, Houp. Ali, čemu služe prijatelji. Lukas i ja ćemo biti uz tebe.”
Tada sve postaje mračno. Od te večeri, dozvoljavam vremenu da prolazi, da ne brinem više ni o čemu. Nastavila sam pohađati školu, neprestano plakati i sanjati o danu kada ću mu se pridružiti.
Sve je postalo tako bolno i sivo. Nestajala sam, a niko nije uspeo da me uhvati za ruke, povuče i vrati.

•godinu dana kasnije•

“Ovaj koktel mi se ne sviđa.”

Nadureno prekrštam ruke.”Lukas!”
Lusi mu se nasmejano obraća.

“Ni ovaj nije dovoljno dobar. Donesi nam Čaroliju ruma, inače jedan od meni omiljenih koktela.”

“Sve za vas Vaše visočanstvo.” Lažno se naklanja i odlazi.
Nas dve se osmehujemo jedna drugoj. Prošli su meseci. Samo što moja bol nije uminula. I dalje se pitam gde to Džozef počiva. Da mi je da mu barem odnesem cveće na grob. Da mu ispričam sve ono o čemu ćutim. Da isplačem sve suze. Lusi i Lukas su uz mene. On se nije distancirao od ostalih prijatelja, ali značajan deo vremena bio je uz nas dve. U prevodu, čuvao mi je leđa.

-“Da li se osećaš bolje, mila?”
Sležem ramenima na Lusino pitanje.

“Svaki dan postaje sve teži. Bojim se da ova bol ne može uminuti.”

“Žao mi je. Prokleto žao zato što ne mogu da ti pomognem. Kada bi samo mogla da zaboraviš na njega, da izbrišeš svoja sećanja.”

“Ne postoji dovoljno dobar muškarac koji može da ga zameni.”
Naši pogledi padaju na susedni separe. Preciznije, moj pogled pronalazi put do grupe momaka među kojima se nalazio muškarac plave kose, doduše nešto tamnije nijanse. Ne treba mi dosta vremena da shvatim da ima plave oči i dosta gipkije telo od ostalih momaka.

Ruke su mu oslonjene uz uzglavlje kauča. Neprestano me posmatra, zbog čega zbunjeno obaram pogled. Bože, osećam se tako glupo.

“Idem do toaleta, Lusi.” Osmehnem se. Valjda ću na taj način uspeti da izbegnem napadni pogled što dopire iz susednog separea.
-“U redu,Houp. I molim te, požuri. Koktel ne može da čeka.” Klimam glavom, te odlazim.Na kraju naravno, ne odem u toalet.

grayscale photo of woman crying holding her right chest



Izlazim u zadnje dvorište kafića i uzimam dve tablete ksanaksa. Potreban mi je duševni mir, pre svega. I ošamućenost od realnosti. Kada pođem nazad, licem udarim u nečije čvrste grudi. Divno. Sada sam se i sudarila sa nekim. Podižem glavu, ostajući zaprepašćena. To je bio on. Mladić koji me je posmatrao. Po godinama, odgovara Džozefu iako odiše naizgled drugačijim karakterom.

“Izvini.” Učtivo mu se izvinem u pokušaju da ga obiđem.
On me uhvati za nadlakticu i naši pogledi se sretnu.

“Čuo sam za tebe.” Progovara.Ton njegovog glasa odiše izvesnom učtivošću i sigurnošću. Ima britanski akcenat.”Ti si Houp Valdorf. Devojka preminulog Džozefa Vajtmora.” Kandže prošlosti privlače me sve više.

“Da, to sam ja.”
Spretno mu odgovorim.

“Dosta sam slušao o tebi i mogu reći da je sve opravdano.”
Osmehuje se.

“Iz aviona bih primetio da si ušla u naš svet. Da nisi jedna od običnih učenica Svete Ane.

“Divno. Mogu li sada da krenem?”
Nestrpljiva sam.

“Postaješ suviše drska. Ah, da ne zaboravim. Zovem se Vasilj Andersku.”
-“Hm… nisam te pitala kako se zoveš?”
Slegao je ramenima.

“Oboje ionako znamo da se ubijaš od znatiželje.”
Podigao je moju nadlanicu i poljubio je.

“Do sledećeg viđenja, Houp Valdorf.”
Neprestano se osvrćem za njim dok korača niz hodnik. Ubrzo se vraćam u lokal, gde Lusi i Lukas zaljubljeno ispijaju koktele. Svoj ni ne dotičem.

“Lukas.” Radoznalo pogledam svog prijatelja.

“Kaži.” Spušta šaku na Lusino rame.

“Ko je…” Grizem se za usne. Da. Moram saznati.

person holding woman's hand in back paint

“Ko je Vasilj Andersku? Poznaješ li ga.” Istog trenutka, Lukas slobodnom šakom steže čašu i slama je u komade stakla.
Zbog čega Lusi i ja zbunjeno ustuknemo.

“Da li je sve u redu?” Ona dodiruje njegovu krvavu šaku.
“Dobro sam.” Na tren joj se osmehne, a onda svoj gnevni pogled uputi ka meni.

“Zašto želiš da znaš, Houp?”

“Zato što sam ga možda srela u hodniku i razgovarala sa njim. Deluje dosta prepredeno.” Lukas naglo ustaje, te udara šakom o sto.

“Znao sam.” Zvuči prilično besno.

“Znao da će se pojaviti!”

“Čemu sav ovaj bes, dođavola?” Ustajem, tako da stojim nadomak njega.
Osvrćem se, samo što sada ugledam prazan separe. To me uplaši.
Kao da nešto sluti..

-“Šta je toliko loše u vezi sa njim?”

“Čekao je dan kada će Džozef barem fizički nestati iz tvog života. Iz tog razloga, moji prijatelji i ja čuvamo tvoja leđa. Od tog skota.”
Zatvaram oči, a onda ih naprasno otvaram.

“Ko je on, Lukase? Šta želi od mene?”
-“On je otelotvorenje tvoje noćne more. Neko ko te godinama posmatra i želi samo za sebe.”

“Zašto bi me želeo?”
Drhtavo ga upitam.

“Ti si divna devojka. Neobrađen komad gline. Oblikovaće te u jednu od njih i daće sve od sebe da ga zavoliš.”

“Vi…”
Zarivam nokte u dlanove.

man holding forehead under sunset

“Nećete me pustiti. Zar ne?”
Lukas obara glavu.

-“Daćemo sve od sebe da ostaneš među nama. Toliko dugujemo Džozefu.”

Prolazili su dani. Nakon poslednjeg susreta, nisam videla Vasilja. Ali, znala sam da se nešto sprema. Nakon prilično tmurnog dana u “Svetoj Ani” a ujedno i poslednjeg, bila sam barem donekle srećna. Nikada više neću zakoračiti u tu prokletu školu. Kroz par dana organizuju proslavu povodom dodele diploma, zbog čega ću imati priliku da sa Lusi putujem van grada u potrazi za idealnom haljinom. Kada dođem kući, zateknem svoje roditelje prilično raspoložene.

Oni su jedni od onih ljudi što odmah prelaze na stvar.
Nisam ni otvorila usta da ih pitam čemu sve ovo kada su me obavestili da očekujemo posebnog gosta.”Ko je u pitanju, oče?”Ponosito je podigao glavu.

“Idealna prilika za tebe. Mladić koji može ispuniti tvoja očekivanja.”

“Nebrojeno puta je bolji od onog Džozefa.”

Besno pogledam u mamu.

“Ni reč više o mrtvom čoveku. Jedinom čoveku kojeg ću voleti!”
Spuštam ruksak na tlo.

-“O kome se radi?” Zbunjeno se podbočim.

“Suviše sam mlada za bilo šta.” Samo da ih obavestim.

“Zove se Vasilj Andersku.” Naprasno razdvajam usne. Osećam nokte. Zarivaju se u moje dlanove. Srce mi strašnom brzinom udara u grudi koš.
Ne. Nema šanse. Neprestano odmahujem glavom. Kao po naredbi, vrata se otvaraju i ja ugledam njega. Izgledao je prokleto savršeno u svom zlu.
I već sada sam znala da za mene ne postoji spas.

Moji roditelji nisu znali ko je on. I na šta je sve spreman.
Kada su nas ostavili same, uslužio si viskijem i pokazao mi šakom da sednem. Učtivo se osmehnuo, prišao bliže i kleknuo na kolena, ispred mene.
Na moj domali prst stavio je burmu. Njegove reči pamtiću dok sam živa:

“Ukoliko odabereš da se ne venčaš sa mnom, potrudiću se da tvoja porodica umre u najtežim mukama.”Pristala sam. Morala sam da pristanem i zaboravim na ono što sam bila. Na sve što je trebalo da postanem.

Otpijam gutljaj vina, zagledana u jednu tačku. Prošlo je par meseci i naučila sam kako da se saživim sa tugom. Bilo je jasno da Vasilj zahteva nešto od mene, samo što nisam znala šta. Obuhvatam svoja kolena, te obaram glavu na njih. Tada zaplačem.

U mojim sećanjima, Džozef još uvek postoji i još uvek sanjam naše zajedničke trenutke. Stotinu puta sam poželela da je ovo samo san.
Da se probudim iz košmara, srećna zato što sam sanjala.”Zašto si me tek tako napustio?” Obraćam se Džozefu iz svog sećanja.

-“Bez reči. Zagrljaja. Poljupca. Obećanja…” Zarivam lice u dlanove i bezobzirno plačem. Nije mi važno sve i da Vasilj čuje moju patnju.
Njemu ne smeta da patim, sve što želi jeste da me poseduje.

“Kažu da se sve dešava sa razlogom. Koji je razlog tvog odlaska?”
Obaram glavu na jastuk i nemo posmatram kroz prozor.
Vrata sobe ujednačeno se otvaraju i ubrzo ugledam Vasilja.

“Opet si plakala.”
Uzdahnuo je.

“Ne volim kada plačeš.”
-“Odlazi.” Uzmičem od njegovih šaka. Grli me sve snažnije i privlači sebi.

“Zašto ne možemo biti srećni?”

“Ne možeš ga istrgnuti iz mog srca. Nikada.”
-“Ali, mogu usmrtiti tvoju porodicu. Sve ljude koje voliš. Dovoljno je da pucnem prstima, Houp.”

“Ne!”
Unosim mu se u lice. “Obećao si da nećeš učiniti ništa nažao sve dok sam sa tobom.”

“Onda, učini to. Budi sa mnom. Ne samo telom, već i dušom. Došlo je vreme… učinićeš to ukoliko ceniš porodicu i prijatelje.”

“Ti si jedan prokletnik, znaš?”
Vasilj me podiže u naručje i odvodi na terasu. Obasjavaju nas poslednji sunčevi zraci. Spušta me na vrelu mermernu podlogu, pokrivenu plišanim materijalom.

“Vidiš. Na kraju dana i kada padne noć, sunce uvek zađe. Jednostavno, nestane. Isto se može desiti i sa mojim strpljenjem, Houp.” Okrećem glavu na drugu stranu. Suze se slivaju niz moje obraze.

“Kao da me već nisi uništio. Uzmi me, Džozefe. Učini da postanem tvoja.”
Spuštam ruku na svoje grudi.
-“Bol za njim prokleto je nepodnošljiva. Ako možeš, ti ćeš je obrisati. Učiniti da postanem ono što si ti. Kameno biće bez osećanja.”

“Učiniću to.”
Osmehnuo se.

“Nekada u budućnosti, ne želim da se kaješ zato što ću te uništiti. Stvoriti od tebe bezosećajnu devojku.”

“Sigurnija sam nego ikada.”

“Mučiću te, ljubavi. Sve dok ga ne zaboraviš.”

A ja sam negde u dubini duše znala da ga ne mogu zaboraviti.
I da upravo lažem. Da ovo činim zato što život meni dragih ljudi postaje sve skuplji. Cena je sve krupnija.

Vasilj spušta šaku na moju bradu i naglo je podiže. Približava se i ja zadrhtim kada me naglo poljubi. Usnama je postepeno prelazio preko svih površina mog tela, a potom se ponovo vraćao na moje usne. Strgao je moju haljinu, poput kakve zveri. Imao me je. Smejala sam mu se u sebi.
Mislio je da me poseduje, a ja nikada nisam više pripadala Džozefu.

Beše suviše teško živeti sa hladnokrvnim ubicom osećanja, ali ja sam znala:
živom me drže moja prijateljica Lusi i ljubav prema viktorijanskom dobu. Prema haljinama, što se njišu kada hodam. Čeznula sam za manirima, za poljupcem u nadlanicu, iako mi ga je Vasilj često poklanjao.

Ja bih mu se uvek naklonila i jedino tada bi mogao uhvatiti moj osmeh. Zato je, verujem, često ljubio moje nadlanice. Kako se bližila predstava u kojoj ću zaigrati u ulozi devojke koja potiče iz devetnaestog veka,zajedno sa Lusi, nalazim se u odabiru idealne haljine.

Ona nikada nije bila očarana i nije razumela moju ljubav prema istoriji, ali kada su haljine u pitanju, postajala bi najoduševljenija osoba na svetu.
Tog dana, kada sam odabrala ružičasto zelenu haljinu i mali šeširić, ona me je upitala da li sam barem malo srećna, da li me Vasilj muči, a ja sam joj odgovorila da sreća počiva u nama samima. Da samo mi odlučujemo da li ćemo je oživeti. Moja je odavno umrla i nisam se trudila da je vaskrsnem.

Veče pred premijeru predstave na kojoj će se naći mnogi ugledni ljudi, Vasilj mi je saopštio da putuje van grada zbog određenih obaveza prema svetu kojem pripada. Klimnula sam glavom, osetivši znatno olakšanje. Nisam volela kada me posmatra na pozornici. Valjda smo oboje znali da čak i u pozorištu dosta bolje glumim nego u stvarnom životu.

•sutradan•
Čitavog dana osećam izvesnu težinu u srcu. Kao da slutim nešto. Osim što sam popila nekoliko Lusinih koktela i postala pripita, a zatim odspavala, osećam se prilično mamurno. Šminkerka i krojačica napuštaju sobu namenjenu meni. Posmatram svoj odraz u ogledalu, svesna da na mene čeka više hiljada ljudi.

Poslednji put pogledom prelazim preko teksta i udišem duboko.
U redu. Ovog puta nema Vasilja. Sve će biti lakše.

Napisla: Nataša Obradović


Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *